Пол Андерсон

Kirie

Превела Мирјана Живковић

На једном високом врху лунарних Карпата стоји самостан Св. Марте Витанске. Зидови су му од живе стене; дижу се, тамни и врлетни пут самог обронка планине, у небо које је увек црно. Као се приближавате од северног пола Платоновим путем, најпре вам у очи упада крст који се уздиже над здањем, оцртавајући се спрам плавог диска Земље. Али до вас не допире звоњава звона јер у безваздушности нема звука.

Можете их чути унутра, у канонским сатима, кроз крипте, где брује машине што стварају привид земаљске животне средине. Уколико се мало задржите, чућете их како сазивају на реквијемску мису. Постала је, наиме, традиција да се у самостану Св. Марте упућују молитве за оне који су нестали у свемиру; а њих је све више са сваком протеклом годином.

То није главни посао сестара. Оне су ту да се нађу болеснима, сиромашнима, богаљима, особама сишлим с ума, свима које је свемир скрхао и одбацио. А Месец је пун таквих, изгнаника који више нису кадри да издрже Земљину силу теже или за које постаји бојазан да би могли да пренесу заразу са неке непознате планете; а можда главни разлог њиховог изгнанства лежи у томе што су људи постали одвећ заузети својим границама, тако да немају кад да се бакћу посрнулима. Сестре подједнако често носе скафандре и своју одору, а у равноправне делове опреме спадају им ташна са првом помоћи и бројанице.

Али ипак им остаје мало времена за контемплацију. Ноћу, када се Сунчев сјај не јавља пола месеца, капци на капели нису навучени и светлост звезда слива се кроз застакљену куполу до свеца.

Звезде не трепере, а светлост им је зимски студена. Једна редовница навраћа ту што чешће може, молећи се за покој душе својих најближих. А управитељица самостана води рачуна о томе да никако не изостане када се пева годишња миса, коју је завештала пре него што се заредила.

Експедиција до супернове у Стрелцу састојала се из педесет људских бића и једног пламена. Отиснувши се са Земљине орбите, упутила се околишним путем да би се накратко зауставила кад Епсилона Лире и укрцала последњег члана. Затим је у етапама стала да се приближава одредишту.

Посреди је био парадокс: време и простор представљају међусобне видове. Од експлозије је протекло више од стотину година када су је приметили људи са Последње Наде. Они су сачињавали део истраживачке екипе која је већ читаво поколење улагала напоре да докучи домородачку цивилизацију створења потпуно различитих од нас; али једне ноћи подигла су поглед према небу и угледали светлост која је била тако блистава да је правила сенке.

Ударни фронт стигао би до Земље неколико столећа касније. Но, тада ће већ бити толико слабашан да ће се његов једини учинак испољити у виду нове сјајне тачке која ће се појавити на небу. У међувремену, међутим, Брод који хрли свемиром, кроз који светлост мора да пузи, био би у стању да прати кроз време смрт велике звезде.

На пристојнијој удаљености инструменти су регистровали оно што је било пре експлозије: усијање које је колапсирало у само себе, пошто су утрошене последње залихе нуклеарног горива. Један скок и угледали су шта се збило пре једног столећа: конвулзија, олуја кванта и неутрина, зрачење равно ономе које ствара стотину милијарди сунаца Галаксије.

Згасло је, оставивши за собом празнину на небесима, а Гавран се приближио. Педесет светлосних година педест година унутар сфере стао је да изучава све мање језгро огња усред магле која је блистала попут расвете.

Двадесет пет година касније средишњи глобус још се више смањио, а маглина се раширила и затамнила. Али с обзиром на то да је удаљеност сада била знатно мања, све је изгледало веће и сјајније: за голо око био је то прејак блесак да би се непосредно могло гледати у њега; спрам њега, сазвежђа су се доимала утварно бледо. Телескопи су показивали плаво-белу искру у срцу опалесцентног облака, танано чипкастог по рубовима.

Гавран се приправио за завршни скок, у непосредно суседство супернове.

Капетан Теодор Сцили кренуо је да изврши последњи преглед. Брод је мрмљао око њега, хитајући убрзањем од једне гравитације ка жељеном нивоу брзине. Погон је хучао, регулатори су брујали, а вентилациони систем је зујао. Осећао је како му кости прожима енергетски напон. Али окруживао га је метал, го и нелагодан. Осматрачнице су приказивале мноштво звезда, сабласни лук Млечног Пута: овај вакуум, испуњен само космичким зрацима, тек који подеок изнад апсолутне нуле, стајао је непојамно далеко од најближег људског огњишта.

Капетан се спремао да поведе своју посаду тамо где још нико пре њих није био, у услове о чијим својствима нико ништа поуздано није могао да каже, а то је било и те како тешко бреме за његова плећа.

Нашао је Елоизу Ваганер за њеним местом, у скученом одељку који је интеркомским везама директно био повезан са командним мостом. Привукла га је музика, чију ликујућу ведрину није упео да препозна. Заставши на улазу, угледао ју је како седи за столом на коме је стајао мали регистратор.

„Ста је то?” упита он.

„Ох”, заусти жена. (Никако није могао да је види као девојку, премда једва ако је превалила двадесету.) „Ја… овај… чекала сам скок.”

„Требало је да чекате у пуној приправности.”

„Али шта ми је ваљало чинити?” узврати она мање скрушено него што је намеравала. „Хоћу да кажем ја нисам ни члан посаде ни научник.”

„Спадате у посаду. Ви сте специјални техничар за комуникације.”

„Са Луцифером. А он воли музику. Каже да смо му по њој ближи него по било чему другом што зна о нама.”

Сцили набра веђе. „Ближи?”

Елоизине мршаве образе обли руменило. Она се загледа у сто, а шаке јој се чврсто стиснуше једна у другој. „Можда то није права реч. Можда је то спокој, склад, јединство… бог? Осећам шта је хтео да каже, али ми немамо одговарајућу реч.”

„Хм. Добро, у сваком случају његова добробит спада у вашу надлежност.” Капетан је осмотри са извесним присенком одвратности на лицу, који је покушао да избегне. Већ је и њено незграпно и сметено држање било довољно непријатно а кад се томе дода и изглед! Кошчата, са великим стопалима и крупним носем, буљавих очију и врпчасте, прашинасте косе а осим тога и телепата, што га је увек нагонило да се осећа нелагодно. Тврди да може да чита само Луциферов ум, али да ли је одиста тако?

Не. Не треба мислити о томе. Самоћа и присуство других бића могу само да скрхају човека, чак и без подозрења осталих људских створења…

Ако је Елоиза Вагонер одиста људско биће. Мора да је у најмању руку некакав мутант. Свако ко је у стању да мисаоно општи са једним живим вртлогом не маже то да не буде.

„Добро, какви су вам планови?” упита Сцили.

„Бах. Трећи бранденбуршки концерт. Он, Луцифер, и не мари много за модерне ствари. Баш као ни ја.”

Ко би рекао, помисли Сцили, а онда наглас рече: „Слушајте, скочићемо за пола сата. Нико не зна где ћемо се обрети. Ово је први пут да ће се неко толико приближити једној скорашњој супернови. Једино је извесно да ће унаоколо бити толико снажног зрачења да нас зачас све потре уколико би се догодило да заштитна поља откажу. У сваком другом погледу располажемо само теоријама. А једно колапсирајуће звездано језгро толико се разликује од свега осталог у Васиони да сам прилично скептичан у погледу ваљаности било које теорије. Због тога сад нипошто не смемо да се препустимо сањарењима. Морамо да будемо сасвим спремни.”

„Разумем, сер”, прошапута она гласом који ја намах изгубио уобичајену опорост.

Он погледа мимо ње, мимо офидијантних очију мерних и контролних уређаја, као да је тим погледом могао да продре кроз челик бродског оклопа, право у свемир, где је, знао је то, лебдео Луцифер.

Слика стаде да се образује у њему: пламена кугла промера двадесет метара, светлуцаво бела, црвена, златна, краљевски плава, пламенови који поигравају попут Медузиних праменова, кометни реп који букти стотину метара уназад, блиставост, сјај, твар из самог пакла. Нимало му није годила помисао како та ствар ходи по његовом Броду.

Одувек је држао до научних објашњења, иако су она у овом случају била тек нешто боља од пуких нагађања. У вишечланом звезданом систему Епсилон Бика, у гасу и енергији који су испуњавали околни простор, збивале су се ствари које се ни у једној лабораторији нису могле опонашати. Кугласта муња на једној планети можда је била аналогна, као шта је и образовање једноставних органских једињења у праисконском океану аналогно животу који се коначно развио. У Епсилону Бика магнетохидродинамика је учинила оно шта је хемија урадила на Земљи. Појавили су се стабилни вртлози плазме, стали да расту, да постају све сложенији, све док после много милиона година нису постали нешто што се напросто мора назвати организмом. Било је то својеврсно обличје саздано од јона, језгара и поља силе. Метаболисало је електроне, нуклеоне, рендгенске зраке; одржавало је своју конфигурацију током веома дугог животног века; размножавало се; мислило је.

Али шта је мислило? Оно мало телепата који су били кадри да комуницирају са Бичанима, који су и омогућили да људска раса стекне свест о постојању Бичана, никада то нису јасно растумачили. И сами су представљали чудну сојту.

Капетан Сцили рече: „Желим да му нешто саопштите.”

„Да, сер.” Елоиза смањи јачину тона на касетофону. Очи јој изиђоше из жиже. Кроз уши стадоше да јој улазе речи, чије је значење њен мозак (колико ли је само делотворан преносилац био?) достављао створењу које је хитало кроз свемир упоредо са Гавраном на властити реакциони погон. „Слушај, Луцифере. Знам да си ово често раније слушао, али желим да се уверим да си ствар потпуно разумео. Твоја психологија нама је сигурно веома страна. Зашто си пристао да пођеш са нама? Не знам. Техничар Вагонер каже да су те на то нагнале љубопитљивост и склоност ка пустоловинама. Је ли то стварно истина?