Асимов Исак

Немезис

Превод: Живковић Зоран/Богдановић Огњен

Asimov Isaac NEMESIS, 1989.

ПОЛАРИС

1989.

АУТОРОВА БЕЛЕШКА

Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?

Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.

Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.

ПРОЛОГ

Седео је тамо сам, ограђен.

Тамо напољу су биле звезде, међу њима и једна посебна звезда са својим маленим системом светова. Могао је да је види и затворених очију, много јасније него што би је видео када би, једноставно, прозор учинио прозирним.

Мала звезда, ружичастоцрвенкаста, боје крви и уништења, имена које јој сасвим одговара.

Немезис!

Немезис, Богиња Божанске Одмазде.

Поново се присећао приче коју је једном чуо, још у младости — легенде, мита, бајке о свеобухватном Потопу који је са лица земље збрисао дегенерисано и грешно човечанство, остављајући тек једну породицу да би све започело изнова.

Овог пута неће бити Потопа. Али, ту је Немезис.

Човечанство се поново дегенерисало и одмазда ће уследити, уколико се поштују ред и поредак ствари. Али неће то бити Потоп. Било би то сувише једноставно.

Чак и оно мало могућих преживелих — где би се склонили?

Зашто није осећао никакво сажаљење? Човечанство више на овај начин није имало куд. Одумирало је лагано кроз своја сопствена недела. Када би се та агонија заменила бржом смрћу, да ли би било разлога за сажаљење?

Овде, кружећи око Немезис, налази се једна планета. Око планете кружи сателит. Око сателита Ротор.

Тај прадавни Потоп преживела је само шачица људи у Ковчегу спасења. Имао је тек најопштију представу о томе шта је Ковчег заправо представљао, али Ротор је свакако имао исту сврху. Носио је собом узорке човечанства који ће остати у безбедности и од којих ће се изградити један далеко бољи свет.

Али, за стари свет — постојаће само Немезис!

Мисли му се вратише к њој. Звезда црвени патуљак, на свом непоколебљивом курсу. Она сама и њени светови били су сигурни. Земља, међутим, није.

То је њена мета, Земља!

Сврха: Божанска Одмазда.

МАРЛЕНА

1

Марлена је поседњи пут видела Сунчев систем непосредно после свог првог рођендана. Није га се, наравно, сећала.

Пуно је, међутим, читала о њему, иако то у њој никада није произвело осећај припадности систему, нити припадност система њој.

Као петнаестогодишњакиња, знала је само за Ротор. Увек је о њему размишљала као о великом свету. На крају крајева, пречник од осам километара није мала ствар, зар не? Редовно, још од своје десете године, најмање једном месечно, уколико би јој то било могуће, пешачила би око њега, користећи понекад нискогравитационе стазе пошто је волела и да лебди. То је увек била сјајна ствар. Ротор се стално пружао пред њом, било да је ходала или лебдела, са својим зградама, парковима, фармама и, већином, својим људима.

Понекад би се задржала цео дан, али се њена мати није бринула. Рекла је једном да је Ротор савршено безбедан. „За разлику од Земље”, умела је да дода, али никада није хтела да објасни зашто Земља није била безбедна. „Небитно је”, говорила је.

Марлени су се, заправо, људи најмање допадали. По новом попису, говорили су, испоставиће се да их је на Ротору читавих шездесет хиљада. Превише. Више него превише. И сви са својим маскама. Марлена се гнушала тих људских маски, знајући да се под њима скрива нешто друго. Али ништа није говорила. Покушала је, додуше, кад је била млађа, но мајка би се разљутила и опоменула је да не прича свашта.

Како је одрастала, Марлена је лакше уочавала лаж, али, то ју је све мање занимало. Научила је да ствари прима здраво за готово и највише је времена проводила сама са собом и својим мислима.

У последње време, међутим, мисли су јој често хрлиле ка Еритру, планети око које су непрестано кружили. Није знала шта је наводи на та размишљања, па ипак, проводила је сате и сате на платформи за посматрање, зурећи жудно у планету, осећајући неизрециву жељу да буде тамо. Баш тамо, на Еритру.

Никада није могла наћи одговор када би је мајка упитала — шта би могла тражити на једној празној, јаловој планети — само би говорила: „Али ја то тако желим…”

И сада је, овог тренутка, нетремице зурила у њу, на платформи за осматрање. Роторијанци су овамо долазили сразмерно ретко. Били су већ све видели, нагађала је Марлена и, из извесног разлога, нико није делио њено интересовање за Еритро.

Планета је била тамо, видљива као полумесец, будећи у њој некаква магловита сећања — како је подижу да види планету која им улази у видокруг, све већа и већа, како јој се Ротор примицао, пре поприлично година.

Је ли то заиста било сећање? Имала је тада око четири године. Да, може бити.

Но, сада су та сећања — стварна или не — била прекривена другим мислима, првенствено онима у вези са величином планете. Еритров пречник износио је преко дванаест хиљада, а не пуких осам километара. Марлена тако нешто није могла ни да замисли. Јер, на екрану није изгледала тако велика. Није било изгледа ни да замисли како, рецимо, стоји на површини планете и погледом обухвата стотине — чак хиљаде километара. Но, знала је да то жарко жели.

Оринел, на њено разочарање, уопште није био заинтересован за Еритро. Изјавио је како је заузет другим стварима, првенствено припремама за колеџ. Било му је седамнаест и по, а Марлена беше тек напунила петнаест. Но, дурећи се каткад, тешила се како девојчице брже сазревају, па разлика међу њима заправо и није тако велика.

У ствари, девојчице би требало да брже сазревају од дечака. Погледавши се, уз уобичајено поражавајуће разочарање помисли како и дале изгледа као клинка, ситна и жгољава.

Потом поново скрену поглед ка Еритру, великом, дивном, и сунђерасто црвеном. Био је довољно велик за планету, али, био је у ствари сателит. Кружио је око Мегаса, још много већег, који је збиља био планета (мада су многи и Еритро називали тим именом). Мегас и Еритро, као и Ротор, кружили су око звезде Немезис.

„Марлена!”

Препознала је Оринелов глас. Увек би јој се пред њим завезао језик и то из разлога који ју је нервирао. Волела је, заправо, начин на који је он изговарао њено име. Некако као Мар-ЛЕИЈ-н, са нечујним „н” на крају, уз врскаво „р”. Сва би се презнојила од усхићења кад би га чула.

Осврнула се и промрмљала: „Здраво, Оринеле”, сва се упевши да не поцрвени.

Избекељио јој се. „Опет зијаш у Еритро, зар не?”

Није му одговорила. Наравно да је управо то чинила. Сви су знали да је опседнута Еритром. „А откуд ти овде?” упита га. (Ух, само кад би одговорио да је дошао због мене.)

„Послала ме твоја мама”, рече Оринел.

(Тако, значи.) „А зашто?”

„Рекла је да си лоше расположена и да долазиш овамо кад год осетиш сажаљење према самој себи, као и да ја морам да дођем овамо по тебе, и још је рекла да ћеш сигурно запасти у потиштеност ако останеш сама овде. А зашто си, уопште, лоше расположена?”

„Нисам. А и да јесам, имам своје разлоге.”

„Какве разлоге? Ма хајде! Ниси више мала. Ако нешто има, реци. Научи да се изражаваш.”

Марлена подиже обрве. „Умем да се изражавам, хвала. Волела бих да путујем, то су моји разлози.”

Оринел се насмеја. „Па, путовала си, Марлена. Више од две светлосне године далеко. Нико у читавој историји Сунчевог система није путовао ни делић светлосне године. Осим нас. Стога немаш право да се жалиш. Ти си Марлена Инсиња Фишер, Галактичка Путница.”

Марлена једва задржа кикот. Инсиња је било девојачко име њене мајке и, кад год би Оринел у целости изговорио њено име и презиме, поздравио би руком као официр и направио гримасу, а то му се већ дуго, дуго није догодило. Марлена је погађала да је то због тога што и он одраста и што мора да вежба да се обуздава.

„Уопште се не сећам тог путовања”, рече она. „И сам знаш да се не сећам. А ако се не сећам, онда се то не рачуна, зар не? Једноставно смо овде, две светлосне године од Сунчевог система, и не враћамо се.”

„Како знаш?”

„Ма хајде, Оринеле. Јеси ли икада чуо да ико помиње повратак?”

„Па шта ако се не враћамо? Земља је пренасељен свет, а и читав Сунчев систем постаје презагушен. Овде нам је боље — бар си сам свој господар.”

„Није баш тако. Ту је и Еритро, а никако да постанемо и његови господари.”